Јавља се проблем јединствене дефиниције појма романтичарског феномена - романтизам није настао истовремено у свим земљама, нити из истих побуда; није био искључиво књижевни или културни феномен; нити је друштвена, политичка, културна и књижевна ситуација у свим земљама у време његовог настанка била истoветна. Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није донео готов програм – не јавља се као формулисана књижевна и естетичка самосвест, која публици саопштава само резултате свог лабораторијског експериментисања, већ непосредно износи у јавност сам процес експериментисања песничким феноменом и његовом самосвешћу. Такође, романтизам је прошао кроз низ промена и у субјективној свести својих представника.
Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова,хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридносткњижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам.
Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање
од њих.
Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав.
Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.
Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.
Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.
У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.
Према периодизацији Историје нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870.
У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода:
- Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година;
- Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.
Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма:
- патријархално-херојски и
- грађанско-демократски.
Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.
Романтизам се у већој мери појављује у сликарству и графици а мање у скулптури и архитектури. Изразито новаторски је био у сликарству и своје путеве води у негацију класицизма вредно студирање светла и боје и управо на то надовезује се сликарство каснијих епоха реализма и импресионизма.
Сликарство романтизма је нејединствено али се могу одредити неки заједнички чиниоци:
- Богати колорит
- Контрастна употреба светла и сенке
- Мекане модулације
- Динамичке композиције
Истиче се моменат значаја буржоазије и њеног стремљења за слободом и као супротно кретању у класицизму када се не даје значај пластици, пропорцији и чистоти обраде, већ у једној динамици кретањима и контрастима боја. Читав се низ уметника изражава на овај начин.
За претходника романтизма сматрамо Хајнрих Фислија (1741. - 1825. ). Шпанија је дала једног, али врло значајног представника ове уметности - Франциско Гоја (1741. - 1828. ), био је уметник великог замаха и антиципирао је сликарске правце који су се касније јавили, првенствено реализам. У Енглеској раде аелики сликари пејсажисти Ричард Паркс Бонингтон (1802. - 1828.), Семјуел Палмер (1805. - 1881. ), Џон Констебл (1776. - 1837.) и Вилијам Тарнер (1775. - 1851. ) а у Француској Теодор Жерико (1791. - 1824. ) и Ежен Делакроа (1798. - 1863. ) у Немачкој Фридрих Овербек (1785. - 1881. ). Сликарска епоха романтизма је имала значајан утицај на савремено сликарство 20. века и првенствено наимпресионизам.
Нема коментара:
Постави коментар