zanimljivosti: ТРИГОНОМЕТРИЈА

Тригонометрија

Тригонометрија (грч. τριγονο — троугао и грч. μετρειν — мерење, мера), део је математике и геометрије који се бави израчунавањем елемената троугла проналажењем законитости зависности у њиховим односима, као и успостављањем функција углова које их дефинишу. Првобитно је искључиво израчунавала вредности елементата троугла. Њен првобитни циљ је данас превазиђен и примена тригонометрије на основу израчунавања тригонометријских функција, ван сваког посматрања троугла, учинила је од тригонометрије значајну област математике и геометрије.

Порекло

Први корени тригонометрије су нађени у записима из Египта и Месопотамије. Тамо је нађена вавилонска камена плоча (око 1900—1600. п. н. е.) која садржи проблеме са релацијама које одговарају савременом . Египатски папирус Ринд (око 1650. п. н. е.) садржи проблеме са односима страница троугла примењеним на пирамиде. Нити Египћани, нити Вавилонци нису имали наше схватање мере угла, а релације тог типа су сматрали особинама троуглова, пре него самих углова.

Важан напредак направљен је у Грчкој у време Хипократа из Киоса (Елементи, око 430. п. н. е.), који је проучавао односе између централних углова кружнице и тетива. Хипарх је140. п. н. е. направио таблицу тетива (прву претечу савремених синусних таблица). Менелај из Александрије (Сферна геометрија, око 100. нове ере) је први користио сферне троуглове и сферну тригонометрију. Птолемеј (Алмагест, око 100. н. е.) је направио таблицу тетива углова између 0,5° и 180° са интервалом од пола степена. Он је такође истраживао тригонометријске идентитете.

Грчку тригонометрију су даље развијали Хинду математичари који су остварили напредак размештањем тетива преузетих од Грка на полу тетиве круга са датим радијусом, тј. еквивалентом нашој синусној функцији. Прве такве таблице биле су у Сидхантасу (систем за астрономију) у IV и V веку ове ере. Попут бројева, модерна тригонометрија нам долази од Хинду математичара преко арапских математичара. Преводи са арапског на латински језик током XII века увели су тригонометрију у Европу.

Особа одговорна за „модерну“ тригонометрију био је ренесансни математичар Региомонтанус. Од доба Хипарха, тригонометрија је била једноставно алат за астрономска израчунавања. Региомонтанус (De triangulis omni modis, 1464; публиковано 1533.) био је први који је тригонометрију третирао као субјект по себи. Даљи напредак су направили Никола Коперник у De revolutionibus orbium coelestium (1543.) и његов ученик Ретикус. У Opus palatinum de trianulis (комплетирао његов ученик 1596.), Ретикус је установио употребу шест основних тригонометријских функција, правећи таблице њихових вредности, и држећи се идеје да те функције представљају односе страница у правоуглом троуглу (рађе него традиционалне полу-тетиве кругова).

Модерна аналитичка геометрија датира од времена Франсое Вијета, који је урадио таблице шест функција до најближе минуте (1579). Вијета је такође извео формулу за производ, тангенсну формулу и формуле за више углова. Крајем XV века је први пут употребљен назив „тригонометрија“.

Тригонометријске функције у тригонометријском кругу

Синус угла у тригонометријском кругу јесте вертикална пројекција јединичног радијус вектора који са почетним смером осе x прави тај угао.

Косинус угла у тригонометријском кругу јесте хоризонтална пројекција јединичног радијус вектора који са почетним смером осе x прави тај угао.

Тангенс угла у тригонометријском кругу јесте количник вертикалне и хоризонталне пројекције је

диничног радијус вектора који са почетним смером осе x прави тај угао.

Котангенс угла у тригонометријском кругу јесте количник хоризонталне и вертикалне пројекције јединичног радијус вектора који са почетним смером осе x прави тај угао.

*Најчешће вредности тригонометријских функција*
$\phi\,$	0°	30°	45°	60°	90°
$\sin\phi\,$	0	$\frac{1}{2}$	$\frac{\sqrt{2}}{2}$	$\frac{\sqrt{3}}{2}$	1
$\cos\phi\,$	1	$\frac{\sqrt{3}}{2}$	$\frac{\sqrt{2}}{2}$	$\frac{1}{2}$	0
$\operatorname{tg}\phi$	0	$\frac{\sqrt{3}}{3}$	1	$\sqrt{3}$	$\pm\infty$