Прелазни елементи

Прелазни метали се налазе између 2. и 13. групе периодног система елемената (по ранијој номенклатури IIa и IIIa група). Ови метали попуњавају 3d, 4d и 5d орбитале док се на последњем енергетском нивоу, скоро по правилу налазе по два s електрона супротног спина. Промена броја електрона јавља се код елемената исте периоде, а не групе као код осталих елемената. То је разлог због кога су сличности

између елемената исте периоде често веће него између елемената исте групе, а разлике између група много мање него код главних група. За разлику од атома главних група ови метали поседују јоне знатно мањег атомског радијуса и кристалне решетке великих енергија; зато су велике густине и тврдоће, и високих температура топљења и кључања. Ови елементи су одлични проводници топлоте и електрицитета и имају врло добра механичка својства. Већина једињења прелазних метала је обојена како оних у чврстом стању тако и оних у растворима. Код прелазних метала се јавља тежња за грађењем легура и међусобно и са другим металима.

Карактеристична хемијска својства прелазних метала се огледају у:

1. вредностима кофицијената електронегативности који се крећу између 1,1 и 2,2
2. грађењу једињења са различитим оксидационим бројевима
3. тежњи да граде комплексна једињења.

Кофицијенти електронегативности показују да ови метали чине прелаз између најелектронегативнијих метала (главних група) и неметала.

Анализом енергија јонизације и поређењем са алкалним и земноалкалним металима у истој периоди примећујемо да су вредности првих енергија јонизације веће код прелазних метала и да расту са порастом атомског броја. Прелазни метали ретко граде јонска једињења, већ се једине градећи ковалентне молекуле, или везе са знатним ковалентним карактером.

Грађење једињења са различитим оксидационим бројевима карактеристично је за ове метале. У истој групи могу се наћи стабилна једињења и са парним и са непарним бројем.

Једињења прелазних метала 5. и 6. периоде су стабилна, са високим оксидационим бројевима, а кисели карактер им је у порасту. У једињењима прелазних метала са нижим оксидационим бројевима веза је претежно јонског карактера, док при вишим оксидационим бројевима преовлађује ковалентна веза.

Прелазни метали имају велики индустријски значај јер на њима и њиховим легурама почива металургија. Значајни су и као биогени елементи, а од њих се највише истиче гвожђе.

Гвожђе или жељезо (Fe, лат. ferrum) је метал VIIIB групе.

Има 16 изотопа чије се атомске масе налазе између 49 - 63. Постојани изотопи су: 54, 56, 57 и 58. Најзаступљенији је изотоп 56 (91%). Гвожђе је било познато још првобитним цивилизацијама.

Заступљен је у земљиној кори у количини од 0,41% у облику следећих минерала: црвеног хематита (Fe₂O₃), црног магнетита (Fe₃O₄), сидерита (FeCO₃), лимонита, халкопирита,пирита, арсенопирита.

armatura gh16/19

Сем ових минерала велики технолошки значај имају карбониклова комплексна једињења гвожђа која се добијају из хлорида гвожђа. Та једињења су катализатори бројних органских реакција. Златан хлорид (II), киселог укуса се употребљава за сузбијање малокрвности.

Гвожђе има 2 оксида. При реакцији гвожђа са кисеоником, ствара се гвожђе(III)-оксид.

У реакцији са водоником, гвожђе(III)-оксид реагује на

следећи начин, дајући гвожђе(II)-оксид (FeO).

Гвожђе има 2 хидроксида, који су као и горе наведени оксиди, нерастворни у води. Добијају се на следећи начин (реакцијом растворне соли гвожђа са натријум или калијум-хидроксидом).

• Гвожђе(II)-хидроксид: 
• Гвожђе(III)-хидроксид: 

Добијање гвожђа

Сулфидне руде се загревањем преводе у оксид гвожђа. Карбонатна руда се жарењем разлаже на оксид гвожђа и CO₂. Настали оксиди гвожђа заједно са оксидним рудама се обрађују у високој пећи, где се врши редукција оксида (уклањање кисеонка из руде), помоћу кокса (C) или CO. Пећ се пуни кроз гротло. Ставља се наизменично ред руде, ред топитеља, и ред кокса. Пећ може да ради непрестано по неколико година.

Биолошки значај

Гвожђе је неопходно за очување здравља. Атом гвожђа се налази у многим ензимима: хемоглобину, миоглобину... Потребе за гвожђем се разликују у зависности од старости, тежине, пола, здравља минималне количине које је потребно дневно унети крећу се у широким оквирима. Код одраслих особа од 10 милиграма дневно до 20 код жена, док је за време дојења потребно 30. Иако човеков организам има солидне механизме за регулацију количине гвожђа, у неким ситуацијама може доћи до обољења хемохроматозе. То обољење се јавља услед превелике дозе гвожђа у организму. Велике количине гвожђа(II) су отровне. Соли гвожђа(III-VI) су безопасне, зато што их организам не апсорбује.

Правилна концентрација гвожђа у крви:

• средња вредност
  • мушкарци 21,8 микро mol по литру, 120 микро грама по децилитру
  • жене 18,5 микро mol по литру, 100 микро грама по децилитру
• минималне и максималне концентрације:
  • мушкарци 17,7 - 35,9 микро mol по литру, 90 - 200 микро грама по децилитру
  • жене 11,1 - 30,1 микро mol по литру, 60 - 170 микро грама по децилитру

Стеван Стојановић Мокрањац

 Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Завршио је гимназију у Зајечару; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Уз помоћ Друштва, 1879. године отишао је на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу.

Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године диригент Београдског певачког друштва. Од 1887. до 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“ а од 1901. као предавач појања у Богословији. Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка школа у Београду (данашње име „Мокрањац“), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији.

Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (данас: Српска академија наукa и уметност).

Најпознатија његова дела су свакако Руковети – петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напјеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу,Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније светом Сави...

Вредно је радио и као мелограф: познати су његови записи Народних песама и игара са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа са српским црквеним напевима: Осмогласник и Страно пјеније.

Умро је 28. септембра 1914. у Скопљу.

Романтизам

Романтизам је културни и политички покрет који је настао у Британији и Немачкој крајем 18. века, као реакција на рационализам и неокласицизам у којем се потенцирају осећања и слобода индивидуе у супротности са традицијом неокласицизма који потенцира подвргавање осећања и слобода стереотипима. Будући да је романтизам посебан начин осећања и схватања природе, јављају се различите тенденције у свакој од земаља на коју се покрет ширио и у којој се развијао. Уметнички израз романтизма је

обухватао практично све уметности.

Јавља се проблем јединствене дефиниције појма романтичарског феномена - романтизам није настао истовремено у свим земљама, нити из истих побуда; није био искључиво књижевни или културни феномен; нити је друштвена, политичка, културна и књижевна ситуација у свим земљама у време његовог настанка била истoветна. Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није донео готов програм – не јавља се као формулисана књижевна и естетичка самосвест, која публици саопштава само резултате свог лабораторијског експериментисања, већ непосредно износи у јавност сам процес експериментисања песничким феноменом и његовом самосвешћу. Такође, романтизам је прошао кроз низ промена и у субјективној свести својих представника.

Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова,хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридносткњижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам.

Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање

од њих.

Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три једниства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав.

Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.

Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.

Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.

У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.

Према периодизацији Историје нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од од 1848. до 1870.

У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода:

• Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година;
• Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.

Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма:

• патријархално-херојски и
• грађанско-демократски.

Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.

Романтизам се у већој мери појављује у сликарству и графици а мање у скулптури и архитектури. Изразито новаторски је био у сликарству и своје путеве води у негацију класицизма вредно студирање светла и боје и управо на то надовезује се сликарство каснијих епоха реализма и импресионизма.

Сликарство романтизма је нејединствено али се могу одредити неки заједнички чиниоци:

• Богати колорит
• Контрастна употреба светла и сенке
• Мекане модулације
• Динамичке композиције

Истиче се моменат значаја буржоазије и њеног стремљења за слободом и као супротно кретању у класицизму када се не даје значај пластици, пропорцији и чистоти обраде, већ у једној динамици кретањима и контрастима боја. Читав се низ уметника изражава на овај начин.

За претходника романтизма сматрамо Хајнрих Фислија (1741. - 1825. ). Шпанија је дала једног, али врло значајног представника ове уметности - Франциско Гоја (1741. - 1828. ), био је уметник великог замаха и антиципирао је сликарске правце који су се касније јавили, првенствено реализам. У Енглеској раде аелики сликари пејсажисти Ричард Паркс Бонингтон (1802. - 1828.), Семјуел Палмер (1805. - 1881. ), Џон Констебл (1776. - 1837.) и Вилијам Тарнер (1775. - 1851. ) а у Француској Теодор Жерико (1791. - 1824. ) и Ежен Делакроа (1798. - 1863. ) у Немачкој Фридрих Овербек (1785. - 1881. ). Сликарска епоха романтизма је имала значајан утицај на савремено сликарство 20. века и првенствено наимпресионизам.

НАРКОМАНИЈА

Наркоманија или зависност од дрога је снажна везаност особе за неку психоактивну супстанцу, која се испољава као неодољива страст за њеним конзумирањем. 1957. године Светска здравствена организација дефинисала је наркоманију као:„стање периодичне или хроничне интоксикације изазвано поновљеним уношењем дроге“. Можемо разликовати три врсте зависности: психичку, физичку и стање толеранције. Колико ће брзо наступити и каква ће бити природа и јачина зависности зависи од многих чинилаца: врсте дроге и њених фармаколошких својстава, од начина, учесталости, количине и дужине конзумирања, одличности зависника и његових потреба, његове породичне и друштвене средине.

ШТА ЈЕ ДРОГА?
Дрога се као термин у ширем смислу, користи за материје биљног, хемијског, или животињског порекла које служе за израду лекова. Чешће је у употреби са значењем да је реч о супстанци која, кад је унета у организам, може да промени стање свести и друге психичке функције (опажање, мишљење, расположење, понашање и став према телу), може убрзо да доводе до стварања навике – психичке и физичке зависности и штетних последица по цео организам. Све више се уместо термина дрога користи термин психоактивна супстанца. Ми ћемо обе речи користити као синониме.

Једна од најважнијих ствари које треба разумети када су дроге у питању је да оне показују различито дејство код особа које је конзумирају. За једну особу конзумирање дрога, па чак и прво пробање може бити по живот опасно, за неку другу особу је „мање“ опасно, али увек је штетно.

ШТА ЈЕ НАРКОМАНИЈА? Наркоманија је стање периодичног или хроничног тровања, штетног за појединца, као и за друштво, проузрокованог понављаним узимањем природних или синтетичких дрога.

КОЈЕ СУ КАРАКТЕРИСТИКЕ НАРКОМАНИЈЕ?

- неодољива жеља за узимањем дроге и да се дрога набави по сваку цену;
- постојање толеранције, услед дуготрајног узимања дроге, са тенденцијом да се доза дроге повећава;
- постојање психичке или физичке, или и психичке и физичке зависности;
- појава апстиненцијалног синдрома после наглог прекида узимања дроге;
- измена понашања наркомана, са свим штетним последицама по њега самог и по његову околину и друштво.

РАЗЛОЗИ  ПРВОГ УЗИМАЊА ДРОГЕ и ДАЉЕГ ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊА?

1. радозналост;
2. дружење са наркоманима (угледања, имитација, индентификација), често у виду жеље за очувањем пријатељства са вршњацима који узимају дрогу;
3. сугестија индуктора (старијег, искуснијег наркомана);
4. лична несигурност;
5. у циљу самоанализе;
6. потреба за доказивањем „зрелости“;
7. бунтовништво;
8. ослобадјање од осећања досаде;
9. неспремност за суочавање са проблемима у породици или школи;
10. или због др. лоших медјуљудских односа у ужем или ширем окружењу.
КАКО СЕ РАЗВИЈА ЗАВИСНОСТ ОД ДРОГА? Злоупотреба дрога у адолесценцији обично пролази кроз 5 фаза:

ФАЗА ПОСМАТРАЧА која почиње радозналошћу, која је праћена недовољном информисаношћу младе особе.

ФАЗА ПРВОГ ОПРОБАВАЊА у којој млада особа стиче прва искуства са дрогама (или алкохолом) најчешће у друштву вршњака. Без довољно развијеног самопоуздања и из снажне жеље да се осети прихваћеном медју вршњацима који узимају дрогу, млада особа их све чешће имитира. Вероватно је фасцинирана вршњацима који пију или користе дрогу јер јој изгледа да се они много боље забављају. Лако прихвата митове који су уобичајени медју младима: да то сви раде, да то није ништа страшно, да се употреба дроге може контролисати, да се може користити без последица.

ФАЗА ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊА  са различитим ПАС, млада особа учи како да користи дроге и открива да помоћу њих може да мења своје расположење. Користи их повремено, обично само викендом и искључиво у друштву, на журкама, када неко други набави и донесе дрогу. У овој фази се обично користе такозване „уводне дроге“ (алкохол, дуван, марихуана и лекови за смирење).

ПЕРИОД ЗАПОЧИЊАЊА РЕДОВНЕ УПОТРЕБЕ тј. ЗЛОУПОТРЕБЕ карактерише жудња за дрогом, односно њеним ефектима. Млада особа, на основу сопственог искуства, развија свој лични однос према дроги, налази своје изворе за набавку, има свој прибор. Коришћење дроге не везује више за групу вршњака, већ за одредјене ситуације када жели да се „опусти“. Дрогу користи сваког викенда, а понекад и радним даном. Све се више удаљава од породичних, школских и друштвених обавеза и вредности.

ПЕРИОД ЗАВИСНОСТИ  карактерише преокупираност дрогом и њеним ефектима. Млада особа губи контролу над својим животом. Све њене мисли и активности усредсредјене су на набавку и коришћење дроге. Када не може да додје до дроге, испољава се апстиненцијална криза и нерасположење. Када нема дроге ова млада особа се осећа болесно, апатична је, уморна и зна да је једини начин да олакша патње поновно узимање дроге. Тако улази у зачарани круг. Даљим коришћењем дроге млада особа улази у фазу „живота у паклу“ када дроге не пружају више никакво задовољство, али постоји снажна потреба и притисак да се оне узму да би се особа смирила, да би се избегла криза. Користи све јаче дроге, најчешће интравенским путем. Телесно и психички особа видљиво пропада, самодеструктивна је учесталије.

РАЗЛОЗИ КАСНИЈЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ ДРОГЕ?
1. осећање пријатности;
2. ишчекивање изузетног ефекта дроге;
3. бекство од стварности;
4. жеља за еуфоричним ефектима;
5. лична несигурност;

НАЈЧЕШЋИ ОБЛИЦИ АНТИСОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА НАРКОМАНА?
1. лажи и обмањивања;
2. запостављање личне хигијене и школе;
3. отудјење ствари;
4. крадја;
5. просјачење;
6. обијање апотека;
7. проституисање;
8. дистрибуција дроге (диловање);
9. неовлашћена производња, прерада и продаја дрога;
10. кријумчарење;
11. фалсификовање рецепата.

НАЈЧЕШЋИ ДУШЕВНИ ПОРЕМЕЋАЈИ КОД НАРКОМАНА?
1. психопатолошке појаве (визије, илузије, халуцинације, страх, дезоријентисаност, паника,...);
2. психозе;
3. покушаји самоубиства;

4. карактерне промене.

Наркоман пре и после 

ЕЛЕКТРОСТАТИКА И КУЛОНОВ ЗАКОН

Електростатика је грана физике која се бави појавама и својствима стационарних или спорокрећућих наелектрисања која немају убрзање.

Од античких времена је познато да одређени материјали као што је ћилибар привлаче лагане честице након трљања. Грчка реч за ћилибар, ήλεκτρον grč. electron, је корен речи 'електрицитет'. Електростатичке појаве потичу од силе која се јавља између наелектрисања. Те силе су описане Кулоновим законом. Иако електростатички индуковане силе изгледају прилично слабе, електростатичке силе између електрона и протон протона који сачињавају атом водоника су око 36 пута јаче од гравитационих сила између њих.

Постоји мноштво примера за електростатичке појаве, од једноставних као што је привлачење пластичне кухињске фолије за вашу руку након што је одмотате из паковања, до наизглед спонтаних експлозија силоса са житом, до оштећења електронских компоненти током производње и функционисања фотокопир машине. Електростатика је повезана са нагомилавањем наелектрисања на површини објеката због додира са другим површинама. Иако се размена наелектрисања дешава сваки пут када се неке две површине додирну и одвоје, ефекат размене наелектрисања се углавном једино примети када бар једна од површина има велики отпор према кретању наелектрисања. То се дешава зато што наелектрисања која прелазе са или на високо отпорну површину су више или мање заробљена на њој довољно дуго да би ефекти наелектрисања могли да се посматрају. Ова наелектрисања остају на објекту док не пређу ка земљи или се брзо неутралишу електростатичким пражњењем. Познати ефекат електростатичког удара настаје неутрализацијом накупљеног наелектрисања у телу контактом са непроводним површинама.Кулонов закон за интензитет електростатичке силе (у њутнима) између два тачкаста наелектрисања  и  (у кулонима). Погодно је означити једно од ових наелектрисања, , као тестно наелектрисање, и назвати  наелектрисањем извора. Како се теорија буде проширивала, додаће се још извора наелектрисања. Ако је удаљеност (у метрима) између два наелектрисања, онда је сила:

где је ε₀ пропустљивост вакуума

Интернационалне СИ јединице ε₀ су еквивалентне  A²s⁴ kg⁻¹m⁻³ or C²N⁻¹m⁻² or F m⁻¹. Кулонова константа је:

Коришћење ε₀ уместо k₀ у изражавању Кулоновог закона је повезано са чињеницом да је сила инверзно пропорционална површини лопте са полупречником једнаким удаљености између два наелектрисања.

Један протон има наелектрисање e, а један електрон има наелектрисање −e, где је,

Ове физичка константа физичке константе (ε₀, k₀, e) су тренутно дефинисане тако да ε₀ и k₀ су егзактно дефинисане, а e је мера количине. 

Бој на Косову

Косовска битка (или бој на Косову) је вођена на Видовдан 15. јуна 1389. године (празник јој је данас 28. јуна по Грегоријанском календару) недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (срединомXV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)  њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве. Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. На српски престо, након пунолетства, је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свестан своје немоћи водио мудру политику у почетку као Турски вазал што је доласком на престо 1392. наследио, што је последица не Косовске битке већ надирања Угара са севера. Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14. година.

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. бици код Ангоре између Бајазита иТамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.

Атом

Атом (грчки άτομον (атомон) - недељив) је најмањи делић супстанце

, тј. хемијског елемента који испољава све особине тог хемијског елемента. Атом се састоји од 3 типа субатомских честица:

• Електрона, који имају негативно наелектрисање и занемарљиво малу масу;
• Протона, са позитивним наелектрисањем и јединичном масом; и
• Неутрона, који имају јединичну масу али нису наелектрисани.

Хемијске особине атома одређује број протона у њему (редни број), а масу број протона и број неутрона. Атом као целина је неутралан јер садржи исти број електрона и протона. Атом постаје наелектрисан тако што прими или отпусти један или више електрона и постаје јон.

Хемијске особине атома не зависе од броја неутрона, па постоје атоми истог елемента са различитим бројем неутрона - изотопи.

Атомска језгра са неповољним односом броја протона и броја неутрона су нестабилна и путем радиоактивног распада прелазе у стабилније стање. Осим наведених елементарних честица постоји читав низ других које улазе у састав атома као што су: мезони, позитрони, неутрино итд...

На данашњем нивоу науке сматра се да елементарне честице немају унутрашњу структуру и да су недељиве и недимензионалне.

Електрони у атому су распоређени у електронске нивое. Сложенији атоми имају већи број електронских нивоа. Број нивоа у атому не може прећи седам.

У првом елекртонском нивоу атом може имати највише два електрона. У последњем, седмом електронском нивоу, атом може имати највише 8 електрона. Последњи електронски ниво се назива валентни електронски ниво и уколико има 8 електрона достиже тзв. стабилну електронску конфигурацију. Ова конфигурација може да се постигне и у једињенима приликом образовања тзв. заједничког електронског пара у ковалентној вези.

Електронски нивои су обележени словима латинице: K, L, M, N, O, P и Q.

Електрон може да кружи у орбиталама или нивоима на 4 различита начина. То су s, p, d и f орбитале.

Распоред орбитала (или нивоа) у атому изгледа овако:

• K: 1s2 - максималан број електрона у орбитали - 2
• L: 2s2 2p6 - максималан број електрона у орбитали - 8
• M: 3s2 3p6 3d10 - максималан број електрона у орбитали 18
• N: 4s2 4p6 4d10 4f14 - максималан број електрона у орбитали - 32
• O: 5s2 5p6 5d10 5f14 - максималан број електрона у орбитали - 32
• P: 6s2 6p6 6d10 - максималан број електрона у орбитали - 18
• Q: 7s2 7p6 - максималан број електрона у орбитали - 8.

Електрони у атому имају двојаку природу: таласну и честичну. Природа електрона је одређена Хајзенберговим начелом неодређености. Понашање и природа атомских честица је одређена законима квантне механике или атомске физике.

РЕАЛИЗАМ У ЛИКОВНИМ УМЕТНОСТИМА

Реализам је у општем значењу ознака за сва струјања у уметности која се одликују тежњом ка блискошћу у приказу стварности, насупрот идеализму који тежи да се издигне изнад стварности. У посебном значењу термин реализам се односи на правац у француском сликарству средином 19. века чији је главни представник Гистав Курбе.

Сакупљачице жита

Први облик реализма означава се често и као натурализам, будући да се уметници у оквиру тог значења управљају према видљивој и емпиријски спознајној природи што води у већини случајева ка ликовним решењима која су верна у детаљу и исправна у погледу анатомије односно перспективе. Таква струјања која су заинтересована за миметичко преношење стварности могу се срести у уметности свих времена па чак и у праисторијским пећинским сликама, на египатским портретима на мумијама или на римском зидном сликарству. Остале уметничке епохе које су биле на посебан начин блиске прецизном подражавању јесу позно средњовековно сликарство, уметност ренесансе, каравађизам или холандско и шпанско сликарст

Просејавање пшенице

во барока. Врсте као што су сликарство портрета, мртве природе и пејзажа изван свих епоха карактерише реалистично преношење онога што је виђено. Спектар сеже од чистог trompe d'oile сликарства преко сликарства ведута па све до облика који интерпретирају стварност као што су на пример репрезентативни, лако улепшани портрети или компоновани исечци из пејзажа. Јер док се чист натурализам често вреднује као неуметнички, јер захтева само занатско савршенство креативним односом према натуралистичко схваћеним елементима могуће је постићи и уметнички ефекат. То утолико пре што је избор приказаних мотива од највећег значаја. Тако је натуралистички начин приказивања често повезан са интегрисањем ружног, бруталног или грубог као што је то на пример на сликама Каравађа или на жанр сликама Адријана Броувера.Натуралистичко преношење стварности испуњава због тога различите функције; једна од њих је меморијална функција код портрета, код којих се пажња поклања пре свега репрезентативности. То реалистично преношење стварности може међутим, имати и морални значај тиме што се приказује друштвена реалност чије негативне стране често занемарују идеализујући уметнички правци.

Сликарски атеље

Овај морални аспект реалистичног начина сликања био је ослонац епохе реализма у Француској. Курбе је сковао појам réalismeна тај начин што је ту реч написао као наслов за преглед својих дела на Светској изложби у Паризу 1855. године. Његове слике су посвећене једноставном често оскудном пејзажу, марљивим становницима села и слично. Оне представљају продужетак реалистичких тенденција онаквих какве су биле развијене у барбизонској школи за сликарство пејзажа али сад уз коришћење сликарства у слободном простору и у правцу друштвене релевантности. Њима је заједничко настојање које је управљено против историскијх тенденција и које придаје највећи значај непосредној стварности и њеним појавним облицима. Мада се многе слике одликују социјално-критичким и политичким аспектом оне се такође могу тумачити и алегоријски или симболички. Једно од својих дела Сликарски атеље Курбе означава као стварну алегорију. На сликама Жан-Франсоа Мијеа који се такође сврстава у реализам јавља се у то и извесна религиозно-хришћанска потка. Његове Сакупљачице класја, на пример, представљају једну од најсиромашнијих група становништва али се њихов рад хармонизује и смешта у један виши по важности надређени смисаони контекст.

У другој половини 19. века рашириле су се реалистичне струје по читавој Европи. У Немачкој био је то круг око Вилхелма Лајбла и Карла Шуха који се под јаким утицајем Курбеа, чије је дело захваљујући изложбама било познато у Немачкој- у делимично акрибичној детаљности посветио приказивању сељака и пејзажа. У Русијије од 1870. група Передвижники (видети Иља Рјепин) радила такође на социјално-критичким темама. И импресионизам може да се подведе у релаистичка струјања мада су представници тог правца били потпуно окренути чисто феноменолошким појавним облицима света а друштвено-критичке аспекте једва да су тематизовали.

У 20. веку стално су се изнова појављивали нови реалистични начини сликања нарочито са циљем да прикажу социјалне прилике (видети веризам) или да би свету ствари подарили магијско значење (видети магијски реализам, нова стварност, надреализам). Облик реализма који се темељио на конкретној реалности предмета представљао је развој објекатске уметности од времена ready made уметност Марсела Дишана која је нашла свој продужетак у новом реализму. Насупрот томе са обрадом социјално критичких тема настављено је у сликарству мурализма и социјалистичког реализма.